da li su zadovoljni umetnici spontaniji od drugih?
i. ristić (hop.la!)
eip XV, 2010, filozofski fakultet, beograd
ispituje se uloga spontanosti u kreativnom procesu mladih umetnika, kao
i povezanost izmedju spontanosti i zadovoljstva ličnim umetničkim postignućem.
iako spontanost u umetnosti nije često bila predmet temeljnih empirijskih studija,
u poslednjih trideset godina pokrenuta su istraživanja koja su demonstrirala važnost socijalnih faktora za razvoj kreativnosti i posebno istakla važnost spontanosti za razvoj umetničke ideje. u istraživanjima glumačkog procesa potvrđeno je da upravo spontanost predstavlja jedan od najvažnijih uslova za kreativan rad (nemiro,1997). u likovnoj umetnosti, spontanost se uglavnom ispitivala preko negativnih definicija, tj. na osnovu restriktivne situacije koja prati šta sve spontanost nije. tako je u nizu eksperimenata potvrđeno da kreativnost može biti umanjena pod dejstvom očekivane evaluacije
i redukcije izbora, kao i drugih ekstrinzičkih uticaja koji u sebi sadrže aspekt kontrole (amabile, 1983; amabile, goldfarb i brackfield, 1990; andrews, 1975, deci & ryan, 1987). očekivanje evaluacije rezultira porastom anksioznosti: tokom kreativnog procesa, ispitanici izveštavaju da im je koncentracija loša a pažnja rasuta. oni koji su najzabrinutiji oko evaluacije, pokazuju najniži stepen kreativnosti (amabile 1996). ono što u eksperimentima sa očekivanom evaluacijom ostaje upečatljivo jeste da svi ispitanici, kao po pravilu, ostaju veoma nezadovoljni svojim radom bez obzira na realnu procenu kreativnog ishoda
(amabile, 1996). otvoreno je pitanje da li manjak spontanosti u kreativnom
procesu utiče na odsustvo lične satisfakcije umetnika. i obrnuto:
da li su zadovoljni umetnici spontaniji od drugih?
istraživanje predstavlja pokušaj da se ispita koliko je studentima umetnosti važna spontanost u kreativnom procesu i da li postoji povezanost izmedju procene zadovoljstva ličnim postignućem i procene lične odnosno grupne spontanosti u situaciji stvaranja.
u istraživanju je korišćen uzorak studenata fakulteta likovne umetnosti, univerziteta u beogradu (n=23). studenti su bili približno istih godina i ujednačeni su po umetničkom iskustvu i nivou obrazovanja.
merenje je izvršeno u okviru redovne nastave,
na času psihologije umetnosti, uz pomoć namenski kreiranog upitnika.
upitnik se sastojao od 4 sedmostepene skale koje su merile: procenu
lične spontanosti, procenu grupne spontanosti, procenu važnosti spontanosti
u kreativnom procesu i procenu zadovoljstva dosadašnjim umetničkim postignućem.
upitnik je upotpunjen sa dva pitanja otvorenog tipa od kojih je jedno bilo usmereno na faktore koji mogu ometati kreativni rad a u drugom su umetnici bili pozvani da definišu pojam spontanosti na sebi svojstven način. dodatna pitanja su
imala funkciju proširenja rezultata i uvida o ulozi spontanosti
u kreativnom procesu,
na osnovu opisa i shvatanja samih umetnika.
korelacionom analizom utvrđena je statistički značajna povezanosti između procene
lične i grupne spontanosti u kreativnom procesu, kao i povezanost izmedju procene
važnosti spontanosti tokom kreativnog rada i zadovoljstva umetničkim postignućem.
iako nije utvrđena direktna povezanost izmedju procene lične spontanosti i zadovoljstva postignutim, prvi rezultati pokazuju da je spontanost mladim umetnicima veoma važna
što može ukazati na njenu funkciju 'katalizatora' u procesu stvaranju koji omogućuje izražavanja ličnosti umetnika i realizaciju njegovog kreativnog potencijala.
dodatni rezultati su dali značajne podatke o faktorima koji mogu ugrožavati pojavu spontanosti a tako i kreativnosti u situaciji stvaranja, i ukazali na mogućnost da
spontanost ima posebnu ulogu u fazi identifikacije problema
i fazi generisanja novih ideja.
ključne reči: spontanost, umetnik, zadovoljstvo, kreativni proces